Сваке секунде док ово пишем, нестаје ваздух који дишем. Похлепа влада, пустоши шуме, да ли ико вапај природе разуме?! Хаити поплављен, Аустралија гори, против људског немара природа се бори. Неко ће рећи једно стабло више-мање, као да ће баш оно изменити глобално стање. А истина је да није важно да ли су то САД или Кина, јер све нас под овим небом мучи измењена клима. Панчићеве оморике има све мање, еколози кажу, алармантно је стање. У облацима дима храст и буква нестају, да секу шуме људи не престају. Научници нису успели вештачки ваздух да створе, зато људима преостаје једино пошумљавањем да се боре. Надам се да је моје излагање било јасно, зато Европо делуј, јер једног блиског дана може бити касно.
Свако воли да ужива у лепоти небеског плаветнила и пространства. Да ли ће увек бити тако? Да ли ће усамљена биљка бити упозорење да је само она остала у гомили отпада и смећа или је позив да реагујемо. Упозорење да се понашамо одговорно, да одлажемо отпад где је то предвиђено и тако оставимо простор да се биљке слободно развијају, стварају кисеоник. Тако ће се створити чиста природа и здрава животна средина. Небо ће бити лепше, плавље па ће и у будућности моћи да уживају у његовој лепоти. Уколико усамљеност ове биљке схватимо као поруку бићемо у предности у свеопштем напретку и путу у Европску унију.
Фотографија је сликана на Дану пешачења, Коритник , изнад Нишке Бање. Представља однос човека и природе и приказује колика је лепота здраве животне средине. Када бисмо били пажљивији према нашем животном окружењу, касда бисмо били пар са природом, чији смо саставни део, било би једнака добробит и за нас и за наше животно окружење. Зато не смемо занемарити климатске промене које ми сами изазивамо.
песма и слике описују данашњицу људске небриге о природи, еколози на све начине покушавају да развију свест о важности здраве околине за опстанак човека. Много људи не обраћају пажњу, на сталне апеле и сматрају то небитном ставком. Природа нас је казнила овим вирусом који нас тренутно окружује и упозорава да може бити много горе, ако будемо овако наставили.
Приказ Вршца, града у Србији у ком сам рођена, као и делови Шведске и Данске, које сам посетила као туристa. Било да сам у ваздуху, копну или мору, свуда се добро осећам, и уживам у лепоти природе. Слике су из приватне колекције настале из љубави према фотографији.
Радимо да би зарађивали. Зараду трошимо купујући. Постајемо жртве конзумеризма. Трујемо земљу по којој ходамо, храну коју једемо, ваздух који дишемо, воду коју пијемо. Спасимо своју кућу, спасимо сами себе!
Људска права играју једну од најважнијих улога у свачијем животу. Уз помоћ њих, човек има могућност да се развије, искаже своје мишљење, сам себи створи живот онаквим каквим га је одувек замишљао...Сви смо на овај свет дошли како би иза себе оставили нешто наше, зар не? Љубав, породицу, каријеру, првенствено свој глас! На жалост, у свету и није баш тако. Нисмо сви рођени са истим правима и могућностима за живот. Али то не спречава људе да се свакодневно удружују и пружају подршку једни другима. Да, јесте, колико год живот може да буде леп, толико може и суров. Зато су људи ту, да заједно створе боље и безбрижније место за живот, да се изборе за права који сваки човек заслужује! Да не постоји страх од другачије вероисповести, боје коже, сексуалносе опредељености! Управо те различитости чине свет лепшим и занимљивијим. Буди свој, подигни глас!
Моја жеља и порука младим људима је да више бринемо о природи и њеним потребама јер је она најважнији део на.
